To su predivni snovi za njegovo biračko telo, dok su za druge najgora noćna mora, opisao je Avžner u razgovoru sa Zoranom Sekulićem, objašnjavajući da su u publici i fascinirani podanici i oni koji ne vole tog manipulatora i iluzionistu.

Sve to je posledica medijske situacije koja se dešava proteklih 12 godina, ocenio je on i precizirao da SNS i Aleksandar Vučić u stalnoj kampanji primenjuju koncept „mesidž boksova“ sa tri ili četiri teme koje će se konstantno vrteti u javnosti.

Ukoliko dodje do afera koje vlastima ne odgovaraju, što se u poslednje vreme sve češće dešava, vlast odmah kreira druge teme, što se videlo u slučaju pada aviona sa ukrajinskom posadom, kada se istovremeno desio i problem sa Jasenovcem, ilustrovao je Avžner.

Da avion nije pao, apsolutno sam siguran da se „ova priča“ sa Jasenovcem ne bi ni desila, rekao je on i konstatovao da vlast za sve situacije ima rezervne varijante, a najefikasne su one koje idu na najniže emocije.

To su, na primer, nacionalizam, nerazrešeni problemi sa BiH, Kosovom ili Hrvatskom, znači potenciranje „nekog eksternog neprijatelja“ uvek kada se dešava nešto što bi trebalo da zaokupi pažnju ljudi na unutrašnjem planu, protumačio je Avžner.

On je pomenuo i proizvodnju neprijatelja na domaćem planu, koja se najčešće koristi kada su neke vesti iz inostranstva nepovoljne za vlast, pa onda menjaju ne samo temu, nego i teren.

Kako je precizirao, to je bukvalno kombinatorika, ukoliko je nešto problematično u inostranstvu, „daj da mi napravimo nešto što je ovde problematično“, bilo na strani opozicije ili u našim redovima, „pa ćemo onda nekoga kao da ga uhapsimo“.

To nije manipulacija, to je veoma dobro šibicarenje, koju god od kutija šibica da okrenete, one su prazne, predočio je on i ukazao da to što „oni rade“ nema nikakve veze sa javnim interesom.

Onaj koji je na glavnoj sceni pribegava zamajavanju da bi operativci u sali mogli da odrade posao skretanja pažnje i tako nekome omoguće ličnu, političku ili bilo kakvu drugu korist, vezano samo za jednu političku stranku, „odnosno par tih na vlasti i u državi“, koja je „kompletno otuđena i oteta od strane ovih političkih struktura“, smatra Avžner.

Prema njegovom viđenju, tu postoje i dve vrste horova, jedan hor peva hvalospeve Vučiću, a drugi pesme koje Vučić ne može da peva, jer tu vrstu pesama inostranstvo ne želi da čuje.

„To su jednostavno ljudi koji su navijeni. On ih lepo navije, i oni počinju da rade upravo ono što im je on rekao. Da li je to Aleksandar Vulin ili to Ana Brnabić, ime je potpuno nebitno“, ocenio je Avžner.

Objašnjavajući da se vlast, prilikom izbora tema za javni opticaj, rukovodi i rezultatima istraživanja unutar takozvanih fokus grupa, on je istakao da je Vučić u „komunikaciji jako disciplinovan“ i poštuje sve te postulate.

To nije nešto što je novo kod nas. Strani konsultanti su ovde počeli da dolaze posle 2000. godine, i oni su raznorazne ljude obučavali i učili kako se vode kampanje. Znači to je tehnološki proces koji bukvalno funkcioniše potpuno isto svuda u svetu, tvrdi Avžner.

Na opasku da građani u takvim okolnostima često donose odluke na sopstvenu štetu i „pucaju sebi u nogu“, on je primetio da se to dešava naročito u vreme izbora.

Prema Avžnerovom uverenju, sve to ne treba pripisivati samo velikoj uspešnosti ljudi koji Vučiću vode pi-ar tim i kreiranje javnog mnjenja, već i medijskoj, pa i funkcionalnoj nepismenosti ljudi.

Njemu se čini da je to, ne samo posledica delovanja ove vlasti, nego i prethodnih, jer se kompletan sistem obrazovanja svesno sistematski uništava „upravo da biste dobili takve ljude kojima je lako manipulisati i lako upravljati“.

Avžner priznaje da između aktuelne i prethodne vlasti, ipak, postoje razlike u načinu i posledicama zloupotrebe javnog mnjenja, a misli i da medijska scena danas i nekada ne mogu da se uporede.

Kako kaže, nekada je bilo je medija koji su pokušavali da rade svoj posao i budu korektiv i vlasti i opozicije, a sada „samo dve televizije, koje su nažalost u kablu, pokušavaju da prikažu i jednu i drugu stranu“.

Nasuprot njima su sve televizijske stanice sa nacionalnim pokrivanjem i tabloidi, čak su i ozbiljnije novine sa tradicijom postale prilično tabloidne, ukazao je Avžner.

Ti mediji se bave zaglupljivanjem naroda, koji više ne ume da pročita i funkcionalno razume to što je pročitao, rekao je on i konstatovao da takva situacija ranije nije postojala.

Upitan o ishodu tekućeg konkursa za televizije sa nacionalnim pokrivanjem, Avžner je predvideo da neće biti nikakvih promena, „jer u ovom trenutku vlastima apsolutno ne odgovara da se na medijskoj sceni čuju neki drugi glasovi“.

On, međutim, procenjuje da će medijska struktura i sadržaji biti u velikoj meri promenjeni ukoliko Vučić održi reč i ne bude više na čelu SNS.

Ako ne bude održao reč, ne postoji mogućnost za bilo kakve druge glasove, posebno što u okviru vladajuće stranke i vladajućih stranaka postoje razni šumovi i trvenja, uočio je Avžner, napominjući da je „lako krčmiti velikog vola, ali kad ostanu kosti, onda ljudi oko toga krenu žestoko da se tuku“.

Upitan o mehanizmima podizanja temperature u javnosti i stvaranju atmosfere konflikta u regionu, on je odgovorio da ne bi bio toliko uveren da te stvari nisu inscenirane u dogovoru sa drugom stranom.

Iste takve stvari po potrebi možda sutra budu potrebne političarima sa druge strane. Sve dok postoje tenzije te vrste, oni su vrlo korisni jedni drugima, uveren je Avžner.

Upitan da li bi mogao da se zamisli u Vučićevom pi-ar timu i šta bi savetovao povodom predstavljanja u javnosti odnosa Srbije prema ruskoj agresiji na Ukrajinu, on je izvratio da ne bi mogao da bude u takvom okruženju.

Kako je objasnio, mogao bi da pomogne bilo kome ko se bavi politikom i može da doprinese poboljšanju stanja ove nacije i ove države, ali ne može da se zamisli u situaciji da se isključivo bavi političkom propagandom.

Kada sam bio u propagandnom biznisu, mogao sam da „radim cigarete, ali promociju heroina, kokaina i drugih teških droga ne mogu da radim“, izjavio je Avžner.

Terapiju za poplavu spinova, odvraćanja pažnje, uterivanja strahova, proizvodnje tenzija i neprijatelja, on vidi u obrazovanju i medijskoj pismenosti, počev od osnovne škole, kako bi ljudi znali da provere i razumeju infromacije, mada je svestan da taj proces ne traje 15 dana ili 15 meseci.

Avžner misli i da bi javni servis građanima trebalo da omogući da sveobuhvatne i nepristrasne informacije, dok bi rijaliti programe oporezovao i propisao da oni koji žele ih gledaju moraju da plate, a sva tako prikupljena sredstva bi se koristila za lečenje dece koja se danas leče SMS porukama.

Na opasku da sve to, u ovim okolnostima, zavisi samo od političke volje, on je zaključio da je onda ishod „promena onih kojima su njihovi lični interesi iznad interesa ove države i ovog naroda“.