Cene energenata u Evropi dostigle su rekordne visine i u odnosu na april prošle godine cene sirove nafte veće su tri puta, prirodnog gasa tri i po, cena uglja je upetostručena, a struje skoro udesetostručena, navodi ekonomista Ivan Nikolić u tekstu objavljenom u najnovijem broju biltena Makroekonomske analize i trendovi (MAT) Ekonomskog instituta u Beogradu.
On u analizi uzroka poskupljenja i industrijskih grana koje bi mogle biti najviše pogođene, objašnjava da je neposredan povod za munjeviti rast energenata bilo proletošnje naglo ukidanje restriktivnih zdravstvenih mera i pojačani optimizam oko globalnog ekonomskog oporavka.
Sredinom leta, navodi autor, poremećaj pojačavaju i drugi pridruženi faktori i, kako ocenjuje, okolnosti bez presedana.
"Smanjena je globalna proizvodnja gasa pa SAD još nisu dostigle proizvodnju iz pretkriznog perioda, a probleme ima i Norveška. Uz dugoročno smanjivanje proizvodnje energije iz fosilnih goriva, energetska tranzicija znači promenu od fosilnih ka čistim, obnovljivim izvorima energije", piše Nikolić.
Navodi i da je pandemija otežala transport uglja, a iskrsli su i politički razlozi, pošto je Kina obustavila kupovinu uglja iz Australije i sve više se okreće Rusiji.
Vremenske prilike su pogoršale neravnoteže na tržištu gasa, budući da su oštra zimska hladnoća na južnoj i letnja žega na severnoj hemisferi, povećale potražnju za grejanjem i hlađenjem.
Nikolić ističe da se prazne globalne zalihe gasa uoči zimske sezone na severnoj hemisferi, a jačaju geopolitičke napetosti, te Severni tok 2 nije pušten u rad, sporiji je i dotok ruskog gasa Evropi zbog Ukrajine.
Na sve se nadovezala i snaga vetra koja je u Evropi sve slabija, a to smanjuje proizvodnju vetroelektrana.
"Rast cena energije potkopava globalni ekonomski oporavak te će ovogodišnji rast izvesno biti sporiji od predviđenog. Analitičari za sada procenjuju da ovaj poremećaj nema snagu izazivanja recesije i energetskog šoka kakav je bio 70-ih godina prošlog veka ili pred kraj prve decenije ovog milenijuma", ističe Nikolić.
Dodaje da optimizam za te prognoze, analitičari nalaze isključivo u proceni da je kriza privremena i prolaznog karaktera.
Navodi da su akumulirani rizici skopčani sa vremenom, jer dostignuti nivo troškova energije u globalnom bruto društvenom proizvodu već premašuje kritičnu granicu od sedam odsto, koliko je iznosila 1979. ili 2008. godine.
"S druge strane, trend rasta cena je zastrašujući, kako za potrošače tj. domaćinstva, tako i za proizvođače, koji su izloženi troškovnom pritisku. Kod potonjih, negativni efekti nisu jednaki za sve, već su uslovljeni pre svega visinom troškova goriva i energije od kojih zavisi poslovanje", ocenjuje autor.
Navodi da Srbija spada u grupu zemalja sa tzv. energetski najmanje rentabilnom proizvodnjom u kojoj su takođe Grčka, Letonija, Bosna i Hercegovina i Bugarska, dok su evropske zemlje sa najmanje troškova goriva i energije po jedinici generisane dodate vrednosti Irska, Italija i Danska.
"Prerađivački sektor Srbije u proseku u 2018. godini bio je za oko 2,6 puta energetski manje rentabilan od prerađivačkog sektora Evropske unije. Posmatrano detaljnije na nivou oblasti prerađivačke industrije, u Srbiji najveće opterećenje troškovima energije trpe proizvodnja osnovnih metala i proizvoda od ostalih nemetalnih minerala", navodi Nikolić.
Ističe da su lane troškovi goriva i energije reda veličine milion evra generisali samo 1,2 miliona evra dodate vrednosti u proizvodnji osnovnih metala, odnosno 2,7 miliona evra dodate vrednosti u proizvodnji proizvoda od ostalih nemetalnih minerala.
Pri tom, u oblasti proizvodnje osnovnih metala u grani proizvodnja sirovog gvožđa, čelika i ferolegura, troškovi goriva i energije čak za 2,3 puta premašuju njenu generisanu dodatu vrednost.
Ovim dvema oblastima, navodi autor, duguje se blizu 7 odsto ukupne dodate vrednosti prerađivačke industrije i 10 odsto realizovanog izvoza prerađivačke industrije.
Ukazuje da još tri oblasti prerađivačkog sektora imaju natprosečni udeo troškova goriva i energije u dodatoj vrednosti a to su proizvodnja drveta i proizvoda od drveta, osim nameštaja, zatim proizvodnja hemikalija, te proizvodnja prehrambenih proizvoda.
Od ovih pet oblasti zajedno potiče 30 odsto ukupne dodate vrednosti prerađivačkog sektora i isto toliko izvoznih prihoda prerađivačkog sektora, zaključuje Ivan Nikolić.
