Kao potez koji državu neće koštati mnogo, ali će mladima dati signal da se na njih misli, najavljena je mogućnost ukidanja godišnjeg poreza na dohodak za mlađe od 40 godina.
To znači da svi oni koji zarađuju više od tri prosečne plate, odnosno više od oko 2.100 evra, neće morati da plaćaju i dodatni porez na kraju svake godine. Da li je to ono što će mlade zaista zadržati u zemlji?
Ukratko, kako navodi Startit, to je malo verovatno, budući da je zanemarljiv broj mladih koji spadaju u tu grupu, ušteda za njih minimalna, a osnovni razlog za iseljenje je želja za život u boljem sistemu, a ne plata.
Kada se pogledaju podaci zavoda za statistiku, više od 160.000 dinara zarađuje 0,5 procenata mladih od 20 do 24 godine, a kada se pogledaju procenti za ostale grupacije do 40 godina, broj se kreće između 2,2 i 3,6 procenata. Zapravo, više od 80 odsto tih mladih, koje država želi da stimuliše, zarađuje platu koja ne da ne dostiže tri prosečne plate u Srbiji, nego je ispod proseka.
Prosečna plata u Srbiji je u martu bila 65.289 dinara, dok polovina građana zarađuje manje od 50.000. Mladi u Srbiji očekuju nešto veće zarade, ali su one daleko od trostrukih, navodi istraživanje Krovne organizacije mladih Srbije. Trećina mladih teži ka plati od 65.000 do 80.000 dinara, a toliko je i onih koji bi plate od 80.000 do 100.000 dinara. Platama većim od 150.000 teži 4,6 procenata, a preostali bi bili zadovoljni i platama koje su ispod proseka.
Iz ove statistike je jasno da državna kasa neće osiromašiti ako ukine jedan namet od 10 odsto za nekoliko procenata stanovništva, na čije velike plate već obračunava porez kao i na sve ostale.
Koliko je umanjenje?
Međutim, koliki je to zaista podsticaj za mlade? Startit je za primer uzeo prosečnu platu Tech Lead-a od oko 2.500 evra i računao da programer tom platom izdržava samo sebe, pošto se u slučaju da izdržava još nekog osnovica poreza umanjuje za 15 odsto. Takođe, računao je da ovaj programer nema nijedan drugi dohodak koji se oporezuje, poput prihoda od autorskih prava, samostalne delatnosti, od nepokretnosti i tako dalje.
Ukoliko bi mu se ukinuo ovaj namet, na ukupni godišnji dohodak od oko pet miliona dinara programer bi u proseku mesečno uštedeo nešto više od 100 evra, pokazuje kalkulator za izračunavanje godišnjeg poreza. Dakle, iznos koji državi ne znači mnogo, očigledno ne bi značio mnogo ni onima koji zarađuju tri puta više od proseka.
Teško je poverovati da bi neko zbog tako malog povećanja svojih mesečnih primanja odlučio da ostane u Srbiji, a ne da se zaputi na neku drugu lokaciju, zaključuje Startit. Iako je zarada najvažniji faktor za zaposlenje kod devet od 10 mladih, prema već pomenutom istraživanju KOMS-a, plata nije najvažniji razlog za odlazak, posebno ne onih koji zarađuju visoke plate.
Šta to nude druge zemlje?
Ukoliko se pogleda Nemačka, u koju odlazi najveći broj naših programera i ostalih profesionalaca, tamo se prosečne zarade programera kreću od 2.840 do 4.820 evra. Nema sumnje, veće su nego što je srpski prosek, gde je prema podacima sajta HelloWorld.rs prosečna neto plata programera 1.225 evra, dok su prosečne plate top pet najplaćenijih pozicija nešto iznad 2.000.
Međutim, veća zarada teško može biti osnovni razlog za odlazak u Nemačku. Kada se uporede troškovi života, prema sajtu Numbeo, indeks za Srbiju je 39,19, a za Nemačku 70,62. Slična razlika postoji i kada se uporede glavni gradovi, tako da je za većinu odnos zarade i troškova u Srbiji i Nemačkoj sličan.
Da osnovni razlog za odlazak nije veća zarada pokazuje i istraživanje InfostudData tima. Na osnovu ankete na reprezentativnom uzorku od 4.173 ispitanika i analize tekstova oglasa, utvrđeno je da je najveći motiv za odlazak želja za životom u uređenom sistemu (42 odsto), zatim mogućnost za bolja primanja (29 odsto), kao i boravak u zdravijem društvenom okruženju (15 odsto).
Ljudi ove prostore žele da napuste zbog loše ekonomske situacije (44 odsto), zbog toga što zakoni ovde ne važe za sve jednako (16 odsto), a razlozi su i loša politička situacija (13 odsto), kao i negativna društvena selekcija (11 odsto).
Hoće li iko osetiti merljivu korist?
Ovaj potez države možda jeste signal da se o mladima misli, ali ništa više od toga, zaključuje Startit. Štaviše, odnosi se na jako mali procenat mladih, što ne znači da o njima država ne treba da vodi računa, već to ne može da utiče na to da mladi ne odu i zemlje i zažele ovde da se razviju.
"Plastično objašnjeno, ako ste vi restoran i većina gostiju su vam vegani, ne pokušavajte da ih zadržite kavijarom", navodi Startit.
Ova povlastica ipak može da znači nekim mladima i da bude vrlo važna, a to su preduzetnici, pošto u obračun za ovaj porez ulaze i prihodi od samostalne delatnosti autorskih prava i prava industrijske svojine, od pokretnosti i nepokretnosti, kao i drugi prihodi.
Međutim, ovaj jedan namet je mali u odnosu na sve one koji privredu već godinama guše. Samo 2019, privreda je za 20 najvećih parafiskalnih nameta izdvojila oko 148 milijardi evra, a to su dažbine koje plaćamo ne dobijajući ništa za uzvrat. Da je potrebno da se smanje, privreda i stručnjaci godinama apleuju, ali umesto smanjenja, oni su skočili, pa je već pomenutih 20 najvećih parafiskala pre pet godina koštalo duplo manje.
Zato, koliko god nekome bilo možda i značajno to umanjenje za godišnji porez, koje tek sa zaradama većim od 20.000 evra prelazi 10 procenata, za privredu će mnogo više značiti olakšanje poslovanja kroz smanjenje papirologije. Iskustva drugih država pokazuju da su građani spremni da plate porez, kada vide da im država služi kao servis, koji ih pita za mišljenje i olakšava im život.
