Mnogobrojne žrtve napada NATO-a na SRJ uspele su da skupe dokaze i zatraže od suda odštetu zbog oboljevanja od kancera, kao posledice bombardovanja.
I to zbog bombarodavanja naše zemlje osiromašenim uranijumom 1999. godine.
Broj obolelih od kancera povećavao se iz godine u godinu, a prema podacima advokatske kancelarije "Aleksić" iz Niša, koja ih zastupa pred sudom, sada iznosi više hiljada.
Prvu tužbu za odštetu u ime obolelih od kancera podnela je kancelarija "Aleksić" parničnom odeljenju Višeg sudu u Beogradu 19. januara, po uzoru na tužbe koje su podnosili italijanski vojnici koji su bili angažovani u mirovnoj misiji na Kosovu i Metohiji, koji su najviše bombardovani.
Italijanski advokat Angelo Fiore Tartalja (Tartaglia) je zastupajući italijanske vojnike u Italiji uspeo da dobije 181 pravnosnažnu presudu u korist svojih klijenata i odštete od 700.000 do milion evra.
Nakon tužbe u Beogradu, usledile su tužbe i sudovima u Vranju, Nišu, Kragujevcu i Novom Sadu.
U skladu sa proceduom tužba se upućuje tuženom na odgovor, nakon čega bi sud trebalo da zakaže prvo ročište za raspravu u tom sporu, a sprski sudovi još uvek čekaju odgovor od NATO.
Kako je Tanjugu objašnjeno ranije u advokatskoj kancelariji "Aleksić", tužbenim zahtevima u ovim sporovima traži se odšteta zbog oboljevanja od kancera usled trovanja osiromašenim uranijumom konkretnih klijenata, a to su mahom vojnici, policajci ili vojni rezervisti, koji su bili 1999. godine na Kosovu i Metohiji ili Jugu Srbije".
Inače 2000. godine vodio se i krivični postupak protiv čelnika NATO pakta u tadašnjem Okružnom sudu u Beogradu, koji je 21. septembra 2000. godine 14 tadašnjih čelnika zapadnih zemalja u odsustvu je osudio na po 20 godina zatvora zbog bombardovanja Srbije.
Međutim ta presuda je ukinuta odlukom Vrhovnog suda i predmet je bio vraćen na ponovljeno suđenje, nakon čega je postupak ubrzo obustavljen.
Među osuđenima su bili tadašnji američki predsednik Vilijem Klinton, Medlin Olbrajt, Havijer Solana, Toni Bler, Vilijem Koen, Robin Kuk, Džordž Robertson, Žak Širak, Iber Vedrin, Alen Rišar, Gerhard Šreder, Josef Fišer, Rudolf Šarping i Vesli Klark.
Ova prvostepena, osuđujuća presuda biće jedan od mnogih dokaza u sporovima za odštetu zbog oboljevanja od kancera.
Inače, napad na Srbiju, odnosno SRJ, izvršen je bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, što je bio presedan.
Naredbu je tadašnjem komandantu savezničkih snaga, američkom generalu Vesliju Klarku, izdao generalni sekretar NATO-a Havijer Solana.
Klark je kasnije, u knjizi "Moderno ratovanje", napisao da je planiranje vazdušne operacije NATO-a protiv SRJ "sredinom juna 1998. već uveliko bilo u toku" i da je završeno krajem avgusta te godine.
Realizacija bombardovanja usledila 24. marta sledeće godine, nakon što je Skupština Srbije potvrdila da ne prihvata odluku o stranim trupama na svojoj teritoriji i predložila da snage Ujedinjenih nacija nadgledaju mirovno rešenje sukoba na Kosovu i Metohiji.
Prvi napad je počeo 24. marta 1999. u 19:45 vazdušnim udarima krstarećim raketama i avijacijom, na više mesta u Srbiji i Crnoj Gori, kada je 19 zemalja Alijanse uputilo projektile sa brodova u Jadranu, iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji.
Najpre sud gađani su protivvazdušna odbrana i drugi objekti Vojske Jugoslavije, i to u Prištini, Batajnici, Rakovici (Straževica), Mladenovcu i drugde.
U Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu cuvaju se ostaci srušenih aviona F-117, F-16, bespilotnih letelica, krstarecih projektila...
Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 nedelja napada nije našao na meti.
U bombardovanju je uništeno i ošteceno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga.
Oštećeno je i 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 mostova razoreno.
Tokom agresije izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.
NATO je lansirao 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 "kasetnih bombi", od kojih je poginulo oko 200 osoba, a ranjeno je više stotina, i upotrebio zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom.
Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, a snage NATO-a su prvi put upotrebile i takozvane grafitne bombe za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema.
Posle više diplomatskih pritisaka, bombardovanje je okončano potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999, da bi tri dana potom počelo povlačenje snaga SRJ sa Kosova i Metohije.
Pošto je generalni sekretar NATO-a 10. juna 1999. izdao naredbu o prekidu bombardovanja, poslednji projektili pali su na području sela Kololec (nedaleko od Kosovske Kamenice), u 13.30 sati.
Tog dana Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244, a u pokrajinu je upućeno 37.200 vojnika Kfora iz 36 zemalja, sa zadatkom da čuvaju mir, bezbednost i obezbede povratak izbeglih dok se ne definiše širok autonomni status.
(Tanjug)
