Od studentskih akcija do budžetskih odluka — hronike velike političke promene u Srbiji

Sećaš li se onog trenutka kad ti jednostavno pukne film? Ne naglo, ne dramatično, nego posle meseci gutanja, trpljenja i ubeđivanja sebe da će možda neko drugi rešiti problem.

E pa, upravo tako je počelo. Studenti širom Srbije su shvatili da su predugo bili posmatrači sopstvenog života. Da su čekali da se sistem popravi sam od sebe, kao pokvaren prekidač koji će – valjda? – proraditi ako ga dovoljno puta pogledaš ispod oka.

A onda je usledio trenutak kad je postalo jasno da čekanja više nema. Ne zato što je neko planirao strategiju, pravio odbor ili razrađivao akcioni plan. Ne. Sve je krenulo kao spontani talas frustracije koji se pretvorio u nešto mnogo veće. Fakulteti su prestali da budu samo mesta gde se polažu ispiti i prave pauze za kafu. Učionice su se pretvorile u improvizovane štabove, a hodnici u prostor gde se delila energija koja je bila jača od apatije. 

Ulice govore glasnije od parlamenta

Kad su studenti izašli na ulice, nije to bilo obično šetanje gradom. To je bila poruka koju niko nije mogao da ignoriše. Kolone mladih ljudi, sa transparentima i skandiranjima, prelivale su se buleverima i trgovima kao reka koja je probila branu. Starijim generacijama je prizor podsetio na 1996. godinu, samo što je ovaj put energija bila drugačija, modernija, ali jednako odlučna.

Policija je stajala sa strane, ponekad konfuzno gledajući u masu koja je bila predeterminisana da promeni nešto. Lokalni mediji su pokušavali da ignorišu događaje u početku, ali kako su protesti rasli, postalo je nemoguće praviti se da se ništa ne dešava. Kamere su snimale sve, a snimci su leteli internetom brzinom svetlosti.

Ko su ti ljudi koji traže promene?

Nisu to bili samo studenti ekonomije ili prava koji su tradicionalno glasniji. Ne, ovaj pokret je privukao bukvalno sve:

• Studente medicinske sa zahtevima za bolje uslove u bolnicama gde će jednog dana raditi, a ne za lične povlastice;
• Inženjere i tehničare koji su videli kako najbolji umovi odlaze u inostranstvo jer ovde nema perspektive;
• Studente umetnosti koji su uneli kreativnost u proteste sa performansima koji su razbijali uobičajene šablone demonstracija.

Iza njih su stajale porodice, profesori koji su tiho podržavali promene, pa čak i deo poslovne zajednice koja je shvatila da stabilna i obrazovana omladina znači bolju ekonomsku budućnost. Nije više bilo moguće reći da je ovo "samo grupa buntovnika" kada je podršku davao tako širok spektar društva.

Kako se ulični pokret transformisao u političku silu

Ovde počinje najinteresantniji deo priče. Prelazak sa skandiranja na ulicama do sedenja za pregovaračkim stolovima nije bio lak. Pokret je morao da sazre, da razvije strukturu, da nađe lidere koji mogu da artikulišu zahteve na način koji politika razume. To nije značilo prodaju ideala, već prevođenje emocija i energije u konkretan politički program.

Prvi koraci su bili nespretni, mora se priznati. Bilo je grešaka, unutrašnjih konflikata, debata koje su ponekad išle u krug. Ali polako, grupa za grupom, formirala se jezgro ljudi koji su imali jasnu viziju. Nisu hteli da budu nova verzija starih političara, već da donesu svež pristup koji će uključiti građane u odlučivanje.

Šta su tačno tražili?

Zahtevi nisu bili nikakva naučna fantastika, niti lista želja razmaženih studenata. Bili su prizemni, zdravorazumski i takvi da svako ko je ikada platio račun ili stajao u redu u opštini može da kaže: da, ovo ima smisla.

Tražila se transparentnost u trošenju budžetskih sredstava – vrlo prosto rečeno, da se konačno zna gde završava novac koji država uzima kroz poreze, akcize, takse i sve one sitne stavke koje gutamo bez puno razmišljanja. Ako ljudi plaćaju, normalno je da žele da vide šta su dobili zauzvrat: da li je to nova škola, uređena bolnica, bolji prevoz ili samo još jedan skup automobil i nova fasada neke zgrade u centru.

Zatim, veća ulaganja u obrazovanje i nauku. Ne kao prazna fraza u saopštenju, već kao realna linija u budžetu. To znači više opremljenih laboratorija, biblioteke koje nisu muzeji za prašinu, plate koje ne teraju profesore da beže u inostranstvo i uslove u kojima studenti ne uče iz raspalih skripti. Mladi su vrlo jasno poručili da ne žele da im se priča o digitalnoj budućnosti, a da im na fakultetima curi plafon.

Budžet kao bojno polje političke borbe

Ako ti budžet zvuči kao dosadan dokument prepun cifara i skraćenica, onda verovatno nikad nisi gledao kako izgleda rasprava o njemu u Srbiji. Budžet je postao centralno mesto sukoba, prava arena u kojoj se vidi ko je stvarno važan državi, a ko ostaje na margini. Nije poenta samo u tome koliko je nula u nekoj koloni, već šta svaka od tih nula znači u svakodnevnom životu.

Kad pogledaš budžet, vidiš šta je vlast zaista izabrala da podrži. Da li ima novca za škole, bolnice, studentske domove, nauku, kulturu, lokalnu infrastrukturu – ili su prioritet, umesto da budu jednako jasni i atraktivni kao Wincraft bonusi i promocije online, gigantski projekti, spomenici, konsultantski ugovori i marketinške kampanje. Svaka linija budžeta je jedna odluka: ovde dajemo, ovde sečemo, ovde glumimo da ne vidimo problem.

Zato je baš budžet postao ključno mesto sukoba između onoga što država priča i onoga što zapravo radi. Na konferencijama se priča o mladima kao stubu budućnosti, a onda u budžetu piše sasvim druga priča. Studenti, aktivisti i građani su to prozreli i umesto da slušaju parole, počeli su da gledaju u brojeve. I tu, među tabelama i u kolonama, najbolje se vidi istina o tome čije se potrebe stvarno računaju, a ko se i dalje tretira kao fusnota. Analizom budžeta iz prethodnih godina videlo se jasno gde odlazi novac:

Ovi brojevi su govorili sami za sebe. Dok su autoputevi dobijali milijarde, škole su čekale u redu za osnovne renovacije. Studenti su pokazivali da razumeju matematiku bolje od nekih koji sede u vladajućim strukturama.

Pravi test: lokalni izbori

Prava provera snage došla je na lokalnim izborima. Protesti su jedno, ali glasanje je druga priča. Mogu ljudi da skandiraju na ulicama, ali hoće li izaći i glasati? Napetost pred izbore bila je kao pred velika fudbalska utakmica — niko nije znao kako će se završiti.

Rezultati su bili mešoviti, ali ohrabrujući. U nekoliko gradova, nove političke formacije povezane sa pokretom osvojile su značajan broj glasova. Nije bio clean sweep koji su neki očekivali, ali bio je dovoljno jak signal da sistem mora da sluša. Evo kako su izgledali rezultati u ključnim gradovima:

Budžetske pobede — male, ali značajne

Prvo pravo iskušenje došlo je sa donošenjem sledećeg budžeta. Hoće li novi uticaj biti samo simboličan ili će doneti prave promene? Bitke oko svake stavke bile su žestoke, pregovaranja su trajala do kasno u noć. Što je najvažnije — zahtevi za promene u budžetu imali su ove konkretne prioritete:

• Povećanje stipendija za studente iz ugroženih porodica jer talentovani klinci ne treba da odustaju od fakulteta zbog novca;
• Fondovi za istraživačke projekte mladih naučnika kako bi prestala masovna emigracija umova iz zemlje;
• Programi prakse i stažiranja koji povezuju obrazovanje sa stvarnim potrebama privrede umesto da prave armiju diplomanata bez posla.

Nije sve prošlo, ali neke ključne tačke jesu. Stipendije su povećane za 15%, što nije velika cifra, ali je to prvo povećanje u šest godina. Fondovi za mlade naučnike dobili su dodatnih 200 miliona dinara. Male pobede, ali počeci pravog napretka.

Gde smo sada i šta nas čeka?

Transformacija se nastavlja, ali nije linearna. Ima dana kada izgleda da se ide napred, i dana kada se čini da se klizimo nazad. Borba je daleko od završene, jer duboko ukorenjeni sistemi se ne menjaju preko noći.

Ono što je važno — vrata su otvorena. Nova generacija pokazala je da može da utiče na odluke. Građani su videli da protesti mogu da donesu stvarne rezultate. Transparency International je u svom izveštaju za 2023. godinu zabeležio poboljšanje u percepciji korupcije u Srbiji, iako je napredak spor. Šta nas čeka? Najverovatnije baš ono što već osećamo: još tih sitnih pobeda i sitnih poraza. Biće trenutaka kada će delovati da sve ide nazad, kada će ljudi ponovo želeti da spakuju kofere. Biće i trenutaka kada će neki mladi gradonačelnik, odbornik, aktivista, ekonomistkinja ili profesorka izneti ideju koja će zaista promeniti način na koji se troši javni novac ili odlučuje o projektima.

Budućnost nije unapred napisana, ali jedno znamo: više niko ne može ozbiljno da tvrdi da se „ništa ne može promeniti“. Ta rečenica je izgubila snagu onog trenutka kada su ljudi videli da se posle pritiska nešto zaista desilo.

Epilog — priča koja se piše

Priča o transformaciji Srbije, od studentskih protesta do budžetskih odluka, nije uredno zaokružen roman sa jasnim epilogom. Ovo je više serija koja još traje, sa otvorenim krajem i novim sezonama koje niko ne može do kraja da predvidi. Svaki dan se u toj priči dodaje po neka scena: nekad dramatična, nekad komična, nekad potpuno neprimetna za većinu ljudi. Ta priča se piše svaki put kada neko mlad umesto cinizma izabere učešće. Kada umesto svi su isti kaže: “Okej, hajde da vidimo šta mogu da uradim makar u svom gradu, na svom fakultetu, u svojoj opštini”. Kada neko odluči da uđe u politiku, aktivizam, lokalne inicijative, umesto da zauvek ostane na tribinama kao komentator.

I to stvarno nije mala stvar u zemlji gde je ogroman broj ljudi godinama živeo u uverenju da je sve već unapred odlučeno, da nema svrhe buniti se, da „uvek pobede isti“. Ta slika je napukla. Ne potpuno, ali pukotina postoji. Borba se nastavlja – ali za razliku od ranije, sada ulazimo u nju sa dokazom da nije uzaludna. I možda je baš to najveća promena: više nismo generacija koja samo nasleđuje razočaranje, već i generacija koja je svojim očima videla da se sistem, koliko god tvrdoglav, ipak može pomeriti.