Izborni rezultat u Srbiji pokazuje da i naizgled neosvojivi politički sistemi mogu da budu poraženi, ali je pred zemljom teži zadatak - da tu pobedu pretvori u trajne demokratske institucije, ocenio je Mateo Bonomi iz italijanskog Instituta za međunarodne studije (IAI).
U analizi „Druga demokratska tranzicija Srbije: Studenti su pobedili, sada dolazi teži deo” Bonomi navodi da su nedavni izbori bili presuda ne samo Aleksandru Vučiću, koji je na vanrednim parlamentarnim izborima bio kandidat za premijera, već i stanju srpske demokratije. Po njegovoj oceni, događaji iz 2000. godine nisu doneli konačan i nepovratan proboj.
Bonomi podseća da je Vučić, kao i Viktor Orban u Mađarskoj, izgradio sistem u kojem su zamagljene granice između partije i države, javne institucije podređene političkim interesima, a mediji i javni narativ čvrsto kontrolisani. Studenti su, navodi on, nezadovoljstvo time pretvorili u političku mobilizaciju.
Ključ uspeha, prema njegovim rečima, bio je u tome što su studenti uspeli da okupe građane različitih političkih i geopolitičkih stavova oko ograničene agende ustavne vlade, vladavine prava i politički nezavisnih institucija. Ta širina je, ocenjuje Bonomi, bila presudna za izborni uspeh pokreta.
On dodaje da je pokret, oslanjajući se na zajedničke stavove i stavljajući u drugi plan spornija pitanja poput odnosa sa Rusijom i Kinom, obnovu demokratije pretvorio u zajednički cilj koji je prevazišao tradicionalne podele u Srbiji. Ipak, upravo ta raznolikost, upozorava, mogla bi da oteža vođenje buduće vlade.
Bonomi smatra da će uspeh nove većine, koja je obećala tehnokratsku vladu, zavisiti od toga da li može da izgradi institucije koje će funkcionisati nezavisno od vlasti. To, kako navodi, ostaje nezavršen posao tranzicije posle 2000. godine.
Na međunarodnom planu, pokret predvođen studentima namerno je izbegavao čvrste stavove o najosetljivijim spoljnopolitičkim pitanjima. Bonomi podseća da su studenti simbolično putovali u Strazbur i Brisel, a ne u Moskvu ili Peking, i da je evropska orijentacija tog pokreta više izražena praksom i simbolima nego eksplicitnim geopolitičkim programom.
Prema njegovoj oceni, takav pokret bi mogao da približi Srbiju Evropskoj uniji kroz reforme u pravosuđu, borbi protiv korupcije, slobodi medija i odgovornosti, čak i ako sebe ne definiše prvenstveno kao pro-EU. Istovremeno, on ocenjuje da pitanja odnosa prema Rusiji i Kosovu ostaju duboko ukorenjena i malo je verovatno da će se promeniti samo promenom vlade.
Bonomi smatra i da bi Evropska unija, posebno Berlin i Pariz, trebalo da prate tranziciju bez pokušaja da je vode, uz podršku reformama u pravosuđu, medijskom pluralizmu, integritetu izbora i sektoru bezbednosti. Po njegovoj oceni, novi kabinet ne bi trebalo opterećivati hitnim geopolitičkim zahtevima u vezi sa Rusijom, Kinom ili Kosovom.
On zaključuje da bi pad Vučića mogao da označi i kraj ere dvosmislenosti u odnosima Srbije i EU. Ako Srbija uspe da obnovi vladavinu prava i demokratske institucije, sve će biti teže nuditi joj rešenja koja su manje od jasnog puta ka članstvu u Uniji.
